30 јул Tri godine do sertifikata
Autorka: S. Andrić
Ozbiljniji plasman organske hrane Nataša Mipanović, marketing menadžer i jedan od vlasnika porodične firme Biosil iz Ugrinovaca, vidi u povezivanju proizvođača i etno i eko turizma Srbije.
Sa diplomom IFAM Instituta za menadžment iz Pariza Nataša Milanović vratila se u Ugrinovce, u porodičnu firmu za preradu i konzervisanje voća i povrća. Sa ocem Milutinom, bratom Nebojšom i majkom Božicom Mladenović (prezime majke) , posle osvajanja zlatne Eureka medalje za iskorišćavanje otpada iz prehrambene industrije 1990. Godine u Briselu, formirano je preduzeće Biosil, kako bi njihov nagrađeni patent u praksi pokazao svoje prave domete. Duže od jedne decenije firma porodice Milanović – Mladenović ima utvrđenu poziciju u proizvodnji i preradi organskog voća i povrća, čime se upisala među pionire ove, sve značajnije i na tržištu sve konkurentnije, grane poljoprivredne proizvodnje. Praktična primena njihove inovacije, korišćenja otpada iz visokoproteinske hrane za životinje postupkom fermentacije, mogla bi, prema rečima Nataše Milanović, da dobije na mnogo većem značaju, ali se tu postavlja prepreka u vidu nedovoljnih količina organskog otpada.
– Činjenica je da je Biosil prvih nekoliko godina postojao samo formalno, na papiru, da bismo tek kasnije uspešno razvili porodični biznis – kaže za Ekonometar Nataša Milanović. – Tek 2002. I 2003. Godine ušli smo u organsku preradu povrća, pronašli kooperante iz Vojvodine koji su posedovali sertifikate za svoje proizvode, bez kojih je produkcija organske hrane nezamisliva. Tek kada smo uskladili obostrane mogućnosti, mogla je da počne ozbiljnija proizvodnja za tržište.
Prvi plasman svežeg povrća, kupusa, cvekle, šargarepe, ohrabrio je vlasnike Biosila i podstakao ih da odlučnije zakorače u nove programe i širi asortiman ponude, ali i širenje sopstvenih zemljišnih kapaciteta, prvenstveno kroz 40 ari plastenika u Barajevu. Nataša Milanović nagoveštava i dalje korake u osvajanju površina sopstvenog zemljišta, nad kojim će imati apsolutnu kontrolu.
– Jedan od hrabrijih poteza naše firme bilo je formiranje plantaže drenjina na porodičnom imanju u okolini Sokobanje. Odlučili smo se za ovu voćku radi njenog deficita na tržištu, zdravog sastava, krupnih plodova od kojih ćemo, posle 2012. Kada nastupi prvi rod, praviti zdrav pekmez. Moguća je i varijanta sušenih plodova, a sve će zavisiti od zainteresovanosti tržišta – kaže Nataša. – Drenjina nije zahtevna biljka i pravo je čudo što u našoj zemlji nije formirana nijedna plantaža pre naše.
Sagovornica Ekonometra podseća da u vreme početka rada njihovog preduzeća u Ugrinovcima naša zemlja nije imala nijednog predstavnika na mapi proizvođača organske hrane. Nešto malo, sporadično, moglo je da se nađe u Vojvodini, gde su se uglavnom pripadnici mađarske nacionalnosti bavili ovom vrstom proizvodnje, na farmama sertifikovanim još početkom devedesetih godina prošlog veka.
Tek u poslednje vreme proizvodnja organske hrane u Srbiji dobija na značaju, odgovarajući na zahteve tržišta i još nedovoljno edukovanih potrošača. Proizvodi Biosila proboj na police trgovina ostvarili su najpre u Merkatoru, a posle i u drugim većim trgovinskim sistemima. Naša sagovornica tvrdi da organizovani plasman organskih proizvoda na domaćem tržištu još nije dobio puni zamah, što zbog nedovoljnog broja proizvođača, što zbog nezadovoljavajuće prezentacije u trgovinama. Tamo su, najčešće, ovi proizvodi nedovoljno jasno obeleženi i nimalo istaknuti među drugim, sličnim, ali „neorganskim” namirnicama. Mada za proizvode organskih kvaliteta uvek ima kupaca, ne bismo se mogli pohvaliti značajnijom produkcijom, iako se situacija iz godine u godinu znatno poboljšava.
– Proizvodnja organske hrane je zahtevna i ne ostvaruje se na kratak rok – veli Nataša Milanović. – Potrebne su barem tri godine da se obavi konverzija, priprema zemljišta na kojem će se ona uzgajati. To zahteva tretman bez hemikalija, veštačkih đubriva, netretiranim semenom i, uglavnom, uz ručnu obradu tla. Pravilo važi za ratarske kulture, ali i druge zahtevaju poseban pristup, poput prskanja isključivo prirodnim preparatima. Za sve to vreme rod ne može da dobije sertifikat države, određen strogim propisima. Tek posle trogodišnjeg ciklusa pripreme, dobija se markica koja garantuje da je reč o organski proizvedenoj namirnici. To je period najvećih ulaganja koji ne donosi značajnije prihode, naročito ranijih godina kada nije bilo podsticajnih sredstava za farmere. Firme koje nemaju pravo na tu vrstu subvencija, ukoliko za tri godine ne obezbede tržište za svoju robu, slobodno mogu da izađu iz proizvodnje.
Nataša Milanović veliku šansu za plasman organske hrane vidi u razvoju eko i etno turizma koji 6i morali da se povežu u logičnu, profitabilnu celinu i tako ostvare najefikasniji način za uspeh na tržištu. Svoj angažhman u institucionalizovanom preduzetništvu, u Udruženju poslovnih žena Srbije, ona koristi i za afirmaciju ove ideje. Prve korake u tom pravcu načinili su neki beogradski restorani, ali ne i mnogi izvan prestonice, koji u svojim jelovnicima još ne nalaze prostor za zdravstveno bezbednu hranu. Evidentnu smenu generacija na srpskom selu koja obećava moguć napredak, neophodno je da prate i odgovarajuće mere države, izgradnja infrastrukture i nove ideje koje će oživeti ruralne sredine, dovesti goste i učiniti da zadovoljni dalje prenose utiske.
U situaciji kada se o proizvodnji organske hrane iz domaćih voćnjaka, s njiva i pašnjaka, govori kroz nagoveštaje, Biosil polako osvaja tržište preko svojih već poznatih proizvoda: vakuumiranog kiselog kupusa, pasterizovanog povrća pakovanog u tegle, voćnih sokova, ajvara, pečenih paprika, limunada soka… Kada je reč o Biosilu, Nataša Milanović procenjuje da 6i bilo optimalno da za pet godina pokrenu izvoz izvan granica država u regionu, jer za sada proizvodi njihove firme mogu da se nađu samo u Crnoj Gori, BiH i Makedoniji i to u nedovoljnim količinama. Osnovni je preduslov da obezbede neophodne sertifikovane sirovine bez kojih nema ozbiljne i odgovorne proizvodnje.
Sok za ponos
Jedan od proizvoda kojim se vlasnici Biosila posebno ponose jeste stoprocentni sok od cvekle koji su zbog njegove specifičnosti i patentirali. Pakovan u boce od 250 ml, izrađen po specijalnom tehnološkom postupku, dobija se biofermentacijom uz mikroorganizme osmišljene u Biosilu, čija se banka, specijalno za njih, pravi na Torlaku. Iz soka je eliminisan dobro poznati ukus zemlje, neutralisana oporost i pravi se bez dodatka šećera. Nagrađen je brojnim regionalnim i domaćim priznanjima, a u Seulu (Koreja) dobio je bronzanu medalju za patent koji su osmislile žene. Sok od cvekle će uskoro ispit polagati u Ukrajini, na nastupu koji organizuje Savez pronalazača Beograda, čiji je Nataša Milanović takođe član.
Ambasadorka ženskog biznisa
– Veliku pomoć u procesu stabilizacije Biosila dobili smo od Privredne komore Srbije, čiji sam član Upravnog odbora za tehnološke inovacije – kaže Nataša Milanović. – Oni su mi pružili podršku da budem svrstana među deset ambasadorki ženskog preduzetništva. Mi smo izdvojene kao primeri dobre prakse u različitim branšama, sa zadatkom da pomognemo ženama i da ih ohrabrimo da stupaju u nove poslove, da veruju u sebe i slobodno ulaze u rizike koji neminovno prate preduzetništvo. Mi, takođe, predstavljamo žensko preduzetništvo Srbije u Evropi. Ja se lično zalažem za što veće širenje organske proizvodnje i jačanje preduzeća koja se njome bave.
Svoju funkciju direktorke Biorazvoja, udruženja za održivi razvoj, takođe koristi za afirmaciju organike, za okupljanje far – mera, pronalaženje plasmana za njihove proizvode, ali i agilniju promociju zdrave hrane. Kako stvari sada stoje, još ne možemo da pretendujemo na izvoz ovih proizvoda jer nismo u stanju da obezbedimo dovoljne količine koje bi bile respektabilne za nastup na stranim tržištima.