28 јан Kako se u biznisu od gubitka pravi dobitak
Privatan biznis započela je kao vlasnica računovodstvene agencije Aleđo, jer je to bio posao koji je znala da radi. Nakon nekog vremena, shvatila je da ne pronalazi sebe u tome i zajedno sa suprugom osnovala mašinsku firmu. Uprkos mnogim problemima sa kojima se susretala, za tri godine uspela je da napravi uspešnu, profitabilnu, porodičnu firmu. Snežana Obradović prošle godine dobila je priznanje za preduzetnicu godine, koju tradicionalno dodeljuje Udruženje poslovnih žena Srbije.
„Suprug je imao svoju radionicu ali od toga nismo mogli da živimo. Kada sam prestala da radim u jednom institutu u kom sam bila šef računovodstva, a koji je nakon privatizacije propao, razmišljala sam čime bih mogla da se bavim. Otvorila sam 2006. Aleđo kao knjigovodstvenu agenciju. To sam radila dobro, ali isključivo zbog novca, jer u tom poslu sebe nisam videla. Došlo je do zasićenja. Međutim, shvatila sam da me u knjigovodstvu ispunjavalo da analiziram firme – kako koja posluje, zašto neka posluje dobro a ova slična ne posluje. Upoređivala sam bilanse, troškove i razmišljala kako bih ja to radila“, priseća se Snežana svojih početaka.
Imajući u vidu da su suprug i stariji sin zaljubljenici u mašinstvo, a i ona je to vremenom postala, krenuli su u ispitivanje tržita – šta u toj oblasti nama u našoj zemlji i došli do zaključka da su to mašinski delovi.
„Došli smo na ideju da kupimo prvu mašinu. Zbog toga smo morali da prodamo skoro svu imovinu koju smo imali. Pored toga, na našu kućnu adresu je tih dana stigla ponuda od Inteza banke za kreditiranje žena preduzetnica. Dobila sam kredit dosta brzo i tako smo počeli. Proizvodimo delove, sklopove i alate za mašinstvo na CNC mašinama, a to su visokotehnološke mašine koje se rukovode kompjuterima“, kaže ona.
Iako su tržište pronašli relativno lako jer u ovom delu sveta nema baš puno firmi koje se time bave, problema je na početku bilo, i to ne samo finansijskih. Snežana kaže da su finansije i danas problem, ali je to sada sasvim neki drugi nivo. Ono što je obeležilo početak njenog poslovanja bio je hakerski napad i pljačka.
„Imala sam hakerski napad na početku poslovanja, i opljačkali su me. Kupovali smo mašinu od jednog čoveka iz Mađarske. Dobijem fakturu i platim. Međutim, tu prepisku je neko presreo, promenio broj računa i novac je otišao na drugu stranu. Mi smo mašinu već dobili a naš prodavac me zove i kaže da mu novac nije stigao. Prijavila sam slučaj policiji, a već sutradan me zvao lično ambasador Mađarske. Otišla sam na razgovor, pokazala dokaze koje sam imala. Bili smo na korak od međunarodnog suđenja koje bi trajalo godinama.”.
Ipak stvar je krenula drugim tokom, desio preokret.
“Pozvali smo prodavca iz Mađarske i predložili mu da dođe kod nas u Borču, da vidi gde živimo i radimo, da nismo ni lopovi ni prevaranti. On je došao i dogovorili smo se da ne idemo na suđenje, nego da nam omogući da mašinu polako otplatimo na rate, na šest meseci. Napravili smo ugovor i ta mašina je sama sebe isplatila za pola godine. Sa tim čovekom smo danas prijatelji. Posle tog događaja, sve mašine smo kupovali od njega a on nam je davao povoljne cene i rokove otplate. Zahvaljujući tom gubitku ja sam čak i dobila. Tako smo kupili i mašine za firmu koju smo osnovali u Sloveniji a koje još isplaćujemo“, priča Snežana.
Firma u Sloveniji desila se slučajno. Snežana je prošle godine bila na jednom ekonomskom forumu i u razgovoru sa tamošnjim privrednicima saznala da ono što ona radi malo ko radi u EU.
„Mariborska razvojna agencija mi je odmah ponudila prostor u tehnološkom parku. Renovirali su čak taj prostor za nas i pomogli nam oko otvaranja firme. Kada sam otvarala tamo firmu samo sam otišla i potpisala. Toliko su ekspeditivni da nemam reči“, kaže ona.
Nešto je išlo kao podmazano ali bilo je i nevolja, posebno oko uvođenja komercijalne električne energije. Snežana kaže da je šest meseci čekala da joj uključe komercijalnu struju iako je sve što je trebalo na vreme platila. Mašine su stajale pola godine a ona je pretrpela gubitak.
„Mislila sam u početku da ćemo se znatno bolje predstaviti na stranom nego na domaćem tržištu. Ispostavilo se da za nas posla ima i kod nas i to u toj meri da neke porudžbine moramo da odbijamo, jer ne možemo da postignemo. Zaposlila sam mlade ljude i počela da ih obučavam. U kontaktu sam i sa jednom školom jer želim da uzmem nekoliko učenika na praksu. U tom pogledu, nisam baš nailazila na razmevanje nekih direktora mašinskih škola, ali smatram da je praksa veoma bitna, naročito kada se radi na ovakvim mašinama“.
Na pitanje koliko je novca potrebno da se započne ovaj posao, Snežana kaže da je njoj za početak trebalo oko 20.000 evra, ali su morali da prodaju mnogo toga kako bi do početnog kapitala došli.
„Moje mašine nisu potpuno nove. Nove koštaju od 200.000 do 500.000 evra i ja o novim mašinama ne razmišljam ni dan danas. Ali važno je da se kupi polovna ispravna mašina koja može da izvede operacije koje su vam potrebne. Problem je što uslovi za sve kredite i podsticajna sredstva koja se mogu dobiti propisuju novu ili mašinu staru do pet godina. Ali za početak je dovoljna i mašina stara 10 do 15 godina“.
Snežana kaže da je nagrada koju je dobila od Udruženja poslovnih žena Srbije veliki podsticaj jer je neko primetio rad koji je uložila. Dugoročno planira da napravi svoju kompaniju, a ove godine će uložiti u digitalizaciju jer smatra da će to u velikoj meri olakšati i ubrzati poslovanje.
„Svakom ko razmišlja da počne svoj biznis poručila bih da je za to pre svega potrebna volja i želja. To zvuči kao fraza ali nije. Svako ko se zapita – šta bih ja mogao da samostalno da radim, već je na putu da to i ostvari“, poručila je ona.
Izvor: Bizlife
Autor: Tanja Njegomir