09 нов Tržište rada nemilosrdno prema ženama: Kad život natera da u 55. tražiš posao
09.11.2023.
U proseku, za isti posao, koji zahteva sličan nivo stručnosti i iskustva, žene u Srbiji zarađuju 86 odsto od plate koju zarađuju njihove kolege muškarci.
Dok su šanse za zaposlenje žena i muškaraca na istu poziciju slične, žene se susreću sa više prepreka pri ulasku u tržište rada. Od njih se najčešće očekuje da preuzmu brigu o članovima porodice, poslodavci ponekad oklevaju da ih zaposle zbog mogućnosti trudničkog i porodiljskog bolovanja, odsustva zbog brige o deci, i slično.
Pojedine kategorije žena višestruko su diskriminisane i smatraju se teže zapošljivim. To su žene sa invaliditetom, starije od 45, žene koje su preživele nasilje i Romkinje.
Žene starije od 45: Poslodavci ih odbijaju, zakon ne prepoznaje
„Ceo život sam bila domaćica. Brinula sam se za širu porodicu od ukupno sedam članova. Život me je naterao da sa 55 godina tražim posao. Gde god da sam odlazila na razgovore za neke malo jednostavnije poslove za moje godine, na primer u kopirnice, butike, prodavnice, odbili su me. Nisu hteli da se maltretiraju obučavanjem, nisu imali poverenja… Na kraju sam završila kao čistačica, što je fizički jako težak posao za mene“, ispričala je za 021.rs Anica iz Novog Sada.
Anica nije jedina koja se suočila sa ovakvom situacijom.
Skoro polovinu od ukupnog broja nezaposlenih žena prijavljenih na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, iako su radno sposobne i žele da rade. Ipak, one nisu zakonski priznate kao teško zapošljiva kategorija, pa nemaju pun pristup aktivnim merama zapošljavanja.
Uz to, mnoge žene starije od 45 su žrtve privatizacije, čestih stečaja preduzeća i reformi javnog sektora koje su se događale na našim prostorima. Dodatno, određen broj žena u ovoj kategoriji ostao je bez posla tokom pandemije korona virusa, nakon čega im je bilo otežano da ponovo pronađu posao.
„Za Romkinje najviše mesta ima u sivoj ekonomiji ili u sakupljanju sekundarnih sirovina“
Za Romkinje pronaći posao, naročito posao sa prosečnom ili iznadprosečnom platom, je uvek veliki izazov.
Ana Saćipović, direktorka Udruženja Romkinja „Osvit“, za 021.rs kaže da one mogu da dođu samo do slabije plaćenih poslova.
„Poslednjih godina, čak i na poslovima higijeničarki na kojima su najčešće bile zapošljavanje Romkinje, sada je sve više zaposlenih žena iz većinske populacije iz kategorije raseljenih i izbeglih lica. Zbog toga za Romkinje najviše mesta ima u sivoj ekonomiji ili u sakupljanju sekundarnih sirovina“, navodi ona.
Kako kaže Saćipović, od primene Strategije za inkluziju Roma i Romkinja (2015), znatno je povećan broj predstavnica romske zajednice sa završenim VII stepenom obrazovanja u raznim profilima zanimanja.
„Malo njih je dobilo mogućnost zapošljavanja u svom profilu zanimanja. Čak i one srećnice koje su angažovane za rad na nacionalnom ili lokalnom nivou, angažovane su po projektima sa raznim tipovima ugovora, ali bez sistematizacije radnog mesta i sigurnosti za budućnost. Uvek su u strahu kada će prestati njihovo angažovanje i da li će ugovor biti produžen. Kada govorimo o njima sa srednjim ili osnovnim obrazovanjem, pogledajte samo pedagoške asistentkinje i zdravstvene medijatorke. Od 2005. godine iako su se ovi poslovi pokazali kao veoma važni za postizanje napretka u inkluziji Roma i Romkinja, još uvek nisu sistematizovani“, objašnjava sagovornica 021.rs.
Ona navodi da su romska prezimena karakteristična, te da odmah nakon predstavljanja ukazuju na nacionalnu pripadnost.
„Živimo u sredinama u kojima je patrijarhat ostavio duboke korene, što žene i devojčice stavlja u zavistan položaj u odnosu na muškarce. Kada govorimo o Romkinjama govorimo o višestrukoj marginalizaciji, diskriminisane su kao žene i kao pripadnice manjinske populacije. Prilikom pokušaja da se zaposle kod potencijalnih poslodavaca, nailaze na tu višestruku diskriminaciju, pa ako dodamo boju kože, slaba elokventnost u komunikaciji, manjak samopouzdanja, što vodi u nekonkurentnost na tržištu rada, odmah su izložene diskriminaciji, prikrivenoj ili otvorenoj od strane poslodavca“, ističe Saćipović.
Osim toga, Romkinje se suočavaju sa nedovoljno transparentnim mogućnostima zapošljavanja i usavršavanja, nedostatkom javnih informacija o kampanjama zapošljavanja, i slično.
Kako dodaje naša sagovornica, nekad smo govorili da romska zajednica nema dovoljno razvijenu svest o važnosti obrazovanja, ali se, kroz razne afirmativne mere, došlo do toga da ta svest bude na višem nivou.
„Zapošljavanje obrazovanih je jedina mogućnost da romska zajednica vidi benefit od obrazovanja. Da ti obrazovani mladi ljudi i žene budu pozitivni primeri za druge mlade naraštaje i zadržimo motivaciju da se nastavi povećanje obrazovanih mladih devojčica i dečaka. Bez zapošljavanja, vratićemo se na početak 2005. godine, bez perspektive za unapređenje položaja Romkinja i Roma“, naglašava ona.
Da bi to bilo uspešno, država mora da radi na smanjenju diskriminacije, kroz kampanje i sankcionisanje slučajeva diskriminacije, kao i na edukaciji zaposlenih na svim nivoima, o posledicama predrasuda i stereotipa.
Žene sa invaliditetom – „odnos MI i VI“
Sa dvostrukom diskriminacijom suočene su i žene sa invaliditetom, po osnovu pola i po osnovu invalidnosti.
Prepreke koje se javljaju kada žena sa invaliditetom želi da učestvuje na tržištu rada su niži stepen obrazovanja i radnog osposobljavanja, diskriminacija, sektorska segregacija, otežano postizanje ravnoteže između poslovnog i privatnog života.
Kako je navedeno u Strategiji za rodnu ravnopravnost Republike Srbije, posmatrano po dužini radnog vremena među zaposlenima koji rade sa nepunim radnim vremenom, žene čine većinu u svim starosnim osobama. Više od polovine njih kao razlog za nepuno radno vreme navodi invaliditet. Podaci o nezaposlenosti osoba sa invaliditetom u Srbiji pokazuju da žene koje su završile srednju školu čine 54 odsto onih koje aktivno traže posao, dok manje od sedam posto njih ima završen fakultet.
Nezaposlene žene sa invaliditetom posao traže duže od 12 meseci, a ponekad i duže od dve godine.
Čak i kada uspeju da se zaposle, žene sa invaliditetom su i dalje izložene diskriminaciji, mobingu, nasilju…
Milica Mima Ružičić iz Centra „Živeti uspravno“ za 021.rs kaže da, ne samo da je žena sa invaliditetom više nego muškaraca, već i da žene koje nisu imale invaliditet u toku života stiču različita hronična oboljenja i oštećenja, zbog višestrukih delatnosti koje obavljaju, a koje uključuju posao i brigu o članovima domaćinstva.
Ružičić objašnjava da se Centru, u poslednje dve godine, na konkurse za zapošljavanje personalnih asistenata javljaju pretežno žene koje su na taj način stekle hronična oboljenja i smanjenje radne sposobnosti.
Ona dodaje da žena sa invaliditetom među zaposlenima delimično ima na lakšim fizičkim poslovima, poslovima koji se rade od kuće i u udruženjima građana, uglavnom onima koja se bave osobama sa invaliditetom.
„Fakultetski obrazovane žene sa invaliditetom još uvek, dobrim delom, rade za minimalni lični dohodak. Dešava se da budu prijavljeni, ali se njihovo prisustvo ne očekuje, jer ih poslodavci doživljavaju kao nužnost, a ne kao koleginice. Na otvorenom tržištu rada žene sa invaliditetom su nevidljive“, kaže Ružičić za 021.rs.
Ako poslodavac zaposli ženu sa invaliditetom kojoj je neophodna asistencija, može prilikom zapošljavanja da podnese zahtev Nacionalnoj službi za zapošljavanje za finansiranje radne asistencije, međutim, ako se to ne uradi na početku, a ukoliko se u međuvremenu proceni da je asistencija nužna, to je nemoguće uraditi.
Kako kaže Ružičić, situacija se donekle poboljšala kada je 2009. godine donet Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju ljudi sa invaliditetom, ali da se poslodavci uglavnom drže minimalnih obaveza i još uvek izbegavaju direktno zapošljavanje.
„Po meni, veliki problem je izdvojenost osoba sa invaliditetom na evidenciji NSZ. Ja sam, na primer, u vreme usvajanja Zakona već bila zaposlena i u međuvremenu nisam prošla kroz procenu komisije PIO fonda. Da jesam, NSZ bi me u svojim evidencijama vodio kao osobu sa invaliditetom, ne na evidenciji na kojoj su drugi profesori i profesorke srpskog jezika i magistri lingvističkih nauka“, ističe naša sagovornica.
Navodi i primer Centra za profesionalnu rehabilitaciju za Južnobački okrug u kom ne radi nijedna osoba sa invaliditetom – „odnos je i dalje MI i VI“, kaže ona.
Može (li) i drugačije
Tokom poslednjih godina bilo je brojnih programa za uključivanje žena iz teško zapošljivih kategorija. Neke je finansirala država, druge različite agencije i Evropska unija.
Između ostalog, pokretane su obuke za preduzetništvo, prekvalifikacije za IT, i slično.
Na primer, nekoliko godina je Udruženje poslovnih žena Srbije organizovalo besplatne obuke za pripadnice romske zajednice i druge teško zapošljive kategorije žena kao što su one iz seoskih krajeva i ostale žene kojima je otežan pristup tržištu rada.
Dragana Dobrosavljević, menadžerka ovog projekta, za 021.rs kaže da je na terenu videla da su žene iz ovih kategorija spremne da uče i izobre se za sebe, kada im se pruži prilika.
„One su zainteresovane da se bore za svoj opstanak. I onda kada druge žene vide da je neka uspela, onda se i druge pridruže, odluče da nauče, oprobaju se… Tuđ uspeh je ustvari ključ koji inicira više žena da se uključe u obuke“, navodi Dobrosavljević.
Kako kaže naša sagovornica, žene iz ovih kategorija se suočavaju sa diskriminacijom, naročito kad su iz malih mesta.
Osim toga, reč je o ženama koje obično imaju i druge obaveze.
„Ili imaju decu, ili poljoprivredne poslove, ili čuvaju višečlano domaćinstvo i stare roditelje. Nekada u tim višečlanim domaćinstvima one nemaju blagonaklono gledanje na njihove odlaske na obuke, naročito ako se ide van mesta njihovog stanovanja“, kaže ona.
Ono što je Dobrosavljević je da, kada žene završe obuke, i odluče da pokrenu svoj posao, najčešće ostaju u sivoj zoni, jer im je teško da iz tog položaja odmah počnu da plaćaju takse i bave se dokumentacijom.
Kako navodi sagovornica, bilo bi korisno kada bi država izašla u susret ženama iz teže zapošljivih grupa tako što bi mogle da dobiju bespovratna sredstva za pokretanje biznisa, umesto kredita, ili da ih oslobodi poreza.
„Dodala bih još jednu meru koja bi mogla da pomogne ženama, Romkinjama i onim sa sela, da se samozaposle: mnoge su zainteresovane za osnivanje socijalnih preduzeća, jer udružene se osećaju snažnije a i socijalno preduzetništvo ima finansijske olakšice. Problem je u tome što je osnivanje socijalnih preduzeća prilično nejasno i čak i nama kao udruženju je teško da dobijemo relevantne instrukcije i da ih podelimo sa zainteresovanima. Pokretanje takve organizacije uspe samo retkima, vrlo upornima (koliko sam čula, ako su uporni mesecima i godinama, uspeju). Ta zakonska regulative bi trebalo da je transparentnija“, zaključuje Dobrosavljević.
Autor: Dragana Prica
Izvor: 021.rs