29 нов Čelično izdržljiva žena zmaj
Arhitektica, suvlasnica i direktorka firme „Arhi pro” iz Beograda, dobitnica priznanja koje dodeljuje Udruženje poslovnih žena Srbije, vodi firmu sa 200 zaposlenih i mašta o kući po svojoj meri.
Samo dan nakon dodele priznanja „Cvet uspeha za ženu zmaja”, koje dodeljuje Udruženje poslovnih žena Srbije, Anja Ivana Milić, arhitektica, suvlasnica i direktorka firme „Arhi pro” iz Beograda, u dobrano ispunjenoj agendi upisala je nove obaveze. Zvanično najbolju srpsku preduzetnicu u glavnoj kategoriji „Uspešan poslovni model” zvali su brojni novinari želeći da je ugoste u televizijskim emisijama i na stranicama novina. Interesovanje medija nije izazvala samo time što je osvojila prestižno priznanje u svetu preduzetništva, već i zbog višedecenijske bogate karijere u ne baš ženstvenoj profesiji – građevinarstvu i projektovanju u arhitekturi.
Anja Ivana Milić je na čelu kompanije s blizu 200 zaposlenih. Iza nje su brojni konsultantski, projektantski i izvođački projekti u Srbiji i zemljama regiona. Upravne zgrade svetskih i domaćih korporacija, banke, internacionalni hotelski lanci, pionirska rešenja sistema zelene gradnje, energetski efikasne zgrade projektovane su, zidane, opremane s njenim potpisom i nadzorom.
I fabrika nameštaja i dizajn-studio
U okviru kompanije koju je sama osnovala, a vodi sa suprugom, nalaze se i fabrika nameštaja, studio za dizajn osvetljenja u prostoru koji je, takođe, pionirski poduhvat kod nas.
Ona je bila i član borda direktora Saveza zelene gradnje. Proglašena je ambasadorkom ženskog preduzetništva 2011, u okviru Evropske mreže ambasadorki. Idejni je tvorac Ženskog arhitektonskog društva – ŽAD, dobitnica brojnih priznanja u struci i sve zahvaljujući tome što je studirala arhitekturu, a ne glumu, o kojoj je maštala kao tinejdžerka.
Priseća se kako ju je tokom dramatičnih dana upisa mama, takođe arhitektica, pitala:
– Da ne ideš po inerciji, jer ti je poznata oblast? Ovo je jako teška struka, ako se radi časno, a ti si tako tanana!
Anja Ivana Milić danas priznaje da ova struka zahteva čeličnu izdržljivost.
Otac joj je bio novinar. Rođena je u Parizu gde su tada živeli jer je tata bio dopisnik „Borbe”. Diplomac svetske književnosti i žurnalistike preneo je na kćerku dar i ljubav ka pisanoj reči. Tako je još kao mala pisala poeziju i priče, ali i dobijala nagrade za slikanje. U doba adolescencije spremala se čak i za glumu, ali tata je, priseća se naša sagovornica, tada prvi put u životu rekao: „Ne”. Posle mnogo suza, u stisci s vremenom, odlučila je da sprema prijemni za Arhitektonski fakultet. Uspešno je diplomirala i počela da radi. I od tada, marljivo krči put kroz profesiju.
Pitamo je za uzore, da li su to žene koje su ostavile značajan pečat u srpskom graditeljstvu?
– Volela bih da je šira javnost upoznata ne samo s radovima Jelisavete Načić, već i Milice Krstić, Jovanke Bončić Katerinić, Milice Šterić, Svetlane Kane Radević iz Crne Gore… Sve su bile odmetnice od „ženske mogućnosti” – da u profesiji budu isključivo pomoćnice. Borile su se za autorske i vodeće pozicije. Dovoljno je bilo da odluče da neće dalje prihvatati sistem diskriminatorskog karaktera. Verovale su u svoj talenat – kaže naša sagovornica.
Lično je inicirala osnivanje Ženskog arhitektonskog društva u Srbiji, u čiji rad je uključila koleginice iz Crne Gore, a čija je misija povezivanje i jačanje vidljivosti ženskog rada u branši.
Uzore je, međutim, tražila bez podele na osnovu pola – isključivo po dobroj arhitektonskoj praksi i kreativnosti. Ipak, izdvaja Milicu Šterić, značajnu po modernističkom arhitektonskom usmerenju, dugogodišnju menadžerku projektnog biroa „Energoprojekta” koja je ostavila trag kvalitetnim, ženskim pristupom rukovođenja.
– Jednakost polova bila je normalnost u Jugoslaviji, pre pedeset godina, a sada se tome pridaje negativna pažnja – primećuje naša sagovornica.
Princip tolerancije visoko vrednuje privatno. Sa suprugom je istovremeno poslovni partner. Duplu povezanost vidi kao olakšavajuću životnu okolnost.
– Nismo istih struka, ali jesmo vlasnici istog posla. Cilj nam je uspeh i interes firme, nikada konkurentske razmirice. Dobar i srećan brak, poštovanje dvoje ljudi koji dele sve najdraže i najvrednije u životu su baza i za poslovni sklad i toleranciju. Naravno, nije uvek lako. S obzirom na to da smo različiti, uvek je jedan dobro ako drugi posustane i to pomaže ka putu napred – iskrena je Anja Ivana Milić.
Pomoć, naravno, ima u dobrom menadžmentu kompanije i dvojici sinova koji su krenuli njenim stopama.
Intimni projekat
Kada bi mogla da bira, priznaje da bi volela da potpiše projekat o objektu javne namene u slobodnoj formi i s tehnološkim unapređenostima izvan standardnih limita. Ili da na slobodnom formatu parcele nacrta kuću baš po svojoj meri.
– Početak je beli papir, a graditeljskog konteksta i ograničenja nema, samo poštovanje prirodnog okruženja. Za sada smo našli lokaciju, a beli papir je uvek ispred mene.
Ovaj intimni projekat, ipak, malo će da sačeka. Kako priznaje, poslovna zaduženja imaju prednost u njenoj svakodnevici.
U danu kada je trebalo da primi nagradu i koji je trebalo da bude „samo njen” morala je da radi. Vodila je poslovne telefonske razgovore tokom vožnje automobila, u kabinama za presvlačenje po radnjama, odgovarala na mejlove u frizerskom salonu. Čak i jedan klasičan ženski peh rešavala je u hodu: široku suknju za izlazak na binu uspela je da suzi u krojačkom salonu, u poslednjem trenutku.
– Tamo sam obavila video-konferenciju s klijentom, dok sam čekala korekciju. Da to nije bila još jedna žena preduzetnica, s energijom zmaja, ne bismo stigle – kaže Anja Ivana Milić.
Strah od etikete „borkinje”
Na našu opasku da su žene u biznisu u Srbiji u senci, primaju manje plate za iste poslove koje rade kolege, ređe su na rukovodećim pozicijama, britko odgovara.
– O tome se mora govoriti bez stida! Moramo da budemo spremne da će se neko rugati ženskom pokretu. Takođe, da budemo svesne da su mnoge žene spremne da trpe takvu poziciju više nego da dobiju etiketu „frustrirane borkinje” za lična/ženska prava – kaže Anja Ivana.
Ne treba nam muško odobravanje
– Mnogim ženama i dalje je cilj dobijanje muškog odobravanja. Očekuju da ih muški autoritet postavi uz sebe, bez obzira na cenu rada, bez obzira na to što one raspolažu većim potencijalom – smatra naša sagovornica i dodaje kako je bezbroj puta čula komentare kolega: „Za ovo radno mesto mi treba žensko da radi, ne da ‘pušta filmove’ i pravi kombinacije van firme.”
Zato veruje da je vreme da svaka žena „pusti svoj film u glavi – šta bi želela i sve mogla da bude. Granice, ipak, postavlja svaki čovek sam sebi”.
Naruženi bulevari
Anja Ivana Milić smatra da Beograd liči na druge i ne liči ni na koga, zavisi od kraja grada:
– Nažalost, tamo gde ne liči ni na koga nalaze se devastirana mesta i objekti, i to u samom centru: okolina Đerma, Slavija, Bulbulder, Južni bulevar. Dok je svima pogled uprt u investitorske megaizgradnje, o kojima se diskutuje da li je bolje što su nastale ili da nikada nisu podignute, već 20 godina ne reagujemo na to što se nepopravljivo, svakom novom zgradom, trajno ruže tri najveće ulice starog Beograda: Bulevar kralja Aleksandra, Južni bulevar i Ulica Dimitrija Tucovića.
A, ova tri paralelna bulevara, kaže, mogla su da budu lepi kao madridski, samo da je konsultovana estetska komisija, pre nego što su stare čatrlje zamenjene jeftinim zgradarstvom. Ovako su u najlepšim bulevarima privatni, mali graditelji „posadili” jeftine fasade, bez estetske vrednosti, naručujući projekte kod najjeftinijih, pa čak i nekvalifikovanih crtača. Bulevari će ostati nepopravljivo ružni narednih 100 godina, a i duže, ubeđena je Anja Ivana Milić i apeluje da se, ako smo zakasnili u spasavanju njihovih uličnih frontova, više ne dozvoljava svakome da kreira arhitekturu naših gradova!
Autor: Andrijana Cveticanin
Izvor: Politika.rs