25 мар „Samo ŽENE HEROJI su uspeli u ovakvom društvu“
Mene su uvek privlačile teme o razvoju društva i društvenim tokovima. Odgajana sam u skladnoj lekarskoj porodici, koja je negovala humanističke ideje i ravnopravnost sa istim šansama za sve. I tada sam uočavala, kao što i sad primećujem, bezbroj finih prepreka – vidljivih i nevidljivih, unutrašnjih i spoljašnjih – koje su žene stavljale u drugi plan i pored značajno višeg akademskog, formalnog obrazovanja, kaže za BIZLife magazin Jasmina Knežević, osnivač i vlasnik opšte bolnice Bel Medic.
„Razmišljam danas, u ovo vreme rastućeg nacionalizma možda i više nego ranije, šta stoji iza činjenice da ženama ponestane ambicije i hrabrosti da se uhvate rukovodećih pozicija u firmama i društvu. Prepoznajem vekovni pritisak patrijarhalnog društva, koje nikada nije videlo nikakav benefit od ženskog društvenog angažovanja, koje je ženu uvek videlo samo kao domaćicu i majku. Za razliku od žena, od svakog muškarca, čak i onog ispod prosečnih sposobnosti, od detinjstva se očekivala liderska pozicija – on je za svoje rezultate nagrađivan i hrabren i bodren da istraje, čime su se gradili i njegovo samopouzdanje i takmičarski duh.
Žene su stavljene u društveno pasivnu poziciju i, samim tim, kroz vreme ostale nesigurne, stidljive, bez ambicije da vode već izgubljene bitke. Ostale su radilice, odane firmi i društvu, preko kojih su muškarci na rukovodećim mestima još čvršće temeljili svoje karijere i društvene pozicije. Žene nikada nisu imale podršku društva da uspeju da se ostvare mimo materinstva i kuće, uvek je to bio lični, herojski čin. Svako od nas je kroz svoj razvojni profesionalni put osetio da je morao da bude mnogo puta bolji u svemu od svojih kolega kako bi ga uopšte neko primetio i ozbiljno shvatio. Uspevale su samo one koje nisu posustajale, koje nisu bile osetljive na seksističke pošalice i koje su bile borci na duge staze,“ priča nam Jasmina Knežević.
Kakva je danas pozicija žena u poslovnom svetu u Srbiji?
Žene su prisutne u poslovnom svetu u Srbiji u nekom evropskom proseku – 31 odsto firmi je u vlasništvu žene. To su, uglavnom, mikro i mala preduzeća iz oblasti usluga. Nije loše da znamo da najnovija istraživanja pokazuju da kompanije koje imaju više žena na rukovodećim pozicijama ostvaruju bolje finansijske rezultate, veći rast prihoda i veće profitne marže. Istraživanja su, takođe, pokazala da firme koje vode žene imaju manje finansijskih prekršaja, da su sklonije da se bave pitanjima održivosti, uticajem na okolinu, radnim uslovima i radnicima. Direktorske pozicije u Srbiji drže muškarci u 71 odsto slučajeva. Izgleda da muška sklonost ka rizicima, grublji, ratoborniji komunikacijski stil imaju bolju prođu u zemljama koje su u tranziciji i koje su pravno nedovoljno regulisane, kako je to danas u Srbiji i zemljama našeg regiona.
Postoji mnogo organizacija koje okupljaju žene iz poslovnog sveta. Da li te organizacije mogu da poboljšaju njihov položaj?
Da, udruženja su mnogo važna. Ona daju mogućnost da se povežete, da se umrežite, da dobijete nove poslovne šanse. To je mesto gde će se dobiti i mnoge edukacije i razmeniti informacije. Kroz udruženja postajete vidljiviji i vi i vaša firma. U Srbiji su dva udruženja najvažnija: Udruženje poslovnih žena, koje postoji 22 godine, okuplja preko 300 preduzeća, vrlo je aktivno u društvenoj zajednici i pruža dosta svojim članicama; drugo je mlađe – AFA, asocijacija svih uspešnih žena, ne samo iz biznisa već i iz nauke, istraživaštva, umetnosti, politike. Oba su važna i dopunjuju se.
Koliko je vama i vašoj karijeri pomoglo ili odmoglo to što ste žena? Da li je pol značajan faktor kada je vaša industrija u pitanju?
U sektoru zdravstva generalno je više žena. Slobodno mogu reći da, ako ste dobar doktor, sasvim je svejedno kog ste pola, koje rase ili bilo koje druge orijentacije. Ali da li ćete biti rukovodilac, da li će vas prihvatiti poslovna zajednica, tu već ove različitosti postaju bitne i otežavajuće. Morate, ipak, biti mnogo bolji da biste bili ravnopravni. To smo sigurno svi mnogo puta osetili, s tim što to meni nije predstavljalo problem, već mi je bio još veći izazov da se borim. Ja moram priznati da u poslu uživam, a teške situacije doživljavam kao rebuse koje treba da rešim i dođem do cilja. Moj ženski mozak i intuicija mnogo puta su mi pomogli da pravim dobre procene i isplivam iz rizičnih situacija.
Šta mislite o sve većoj priči oko postavljanja kvota kod zapošljavanja kada je rodna ravnopravnost u pitanju? Kakav je, na primer, odnos žena naspram muškaraca u Bel Medicu?
Mislim da su kvote neophodne u ovoj fazi razvoja rodne ravnopravnosti ili, kako je mnogo lepše reći, rodne raznovrsnosti. Znam da kvote ne zvuče dobro, niti prijaju mom poimanju stvari. Kao pojedinac, nikada ne bih volela niti bih dozvolila da mene neko negde prima po tom principu. Ali globalno gledajući, to je dobro za zemlju i za razvoj. Naime, kvote daju šansu da se brže dođe do boljitka za zemlju, ne čekajući da se muškarci na Balkanu koji su lagodno zauzeli pozicije i fotelje njih odreknu i prihvate da je i za njih i za sve bolje da žene budu aktivne i da donesu boljitak za društvo. Dakle, kvote da, ali samo kao prelazna faza, dok se ne stvore najmanji uslovi za korektnu utakmicu, a posle onaj ko je bolji – taj treba da rukovodi.
U Bel Medicu muškarci su u manjini. Trenutno su skoro sve rukovodeće pozicije u ženskim rukama. To nije tako planski nastalo, već se, jednostavno, desilo. Nije ni željeno, jer ja iskreno verujem da su muški i ženski mozgovi komplementarni i da se dopunjuju različitim uglovima gledanja na iste stvari. Različitim mišljenjem dobija se samo viši kvalitet u procesu donošenja kvalitetnih odluka.
U vašoj industriji sve više vaših kolega se odlučuje da ode iz zemlje. Da li ste nekada poželeli da uradite isto?
Da, kada su devedesetih krenuli ratovi, razmišljali smo. Tada je bila dilema da li pokrenuti neki svoj biznis ili otići. Nisam se mirila sa tadašnjom situacijom života sa pet maraka, nestašicom i nemaštinom. Morala sam nešto da preduzmem, da uzmem koliko-toliko svoju sudbinu u svoje ruke. Biću iskrena, pa ću reći da ponekad, kada nam se u društvu dešavaju ružne stvari, kada čujem govor mržnje i netolerancije i nekorektnog odnosa prema domaćim privrednicima, pomislim da je, možda, bilo bolje da smo i mi otišli. Istina, brzo me i prođe, pa nastavim sa ulaganjima i širenjem Bel Medica.
Kao direktor jedne kompanije, kako gledate na sve ove promene o kojima se govori u poslovnoj zajednici, kao što su skraćenje radne nedelje, manji broj radnih sati i slično?
Biznis kojim ja rukovodim pripada privatnom zdravstvu, koje je u razvoju i spada u najmlađu privrednu granu. To je uslužna grana koja traži 24-časovnu posvećenost. Ako znamo sve ove činjenice, kao i to da mi veoma zaostajemo za svetom na svim poljima, pa i u privredi i u medicini, za mene ova tema manjeg rada prilično je neozbiljna i neodgovorna. Bilo bi divno kada bismo mogli da se takmičimo i da pobeđujemo, a da pritom manje treniramo i manje radimo, ali nažalost, još uvek to nije moguće. Možda taj luksuz sebi mogu da priušte bogate zemlje na mnogo višem stepenu razvoja od nas, ali mi sada sigurno ne možemo.
Izvor: BIZLife magazin