office@poslovnezene.org.rs
+381 11 6776 801

Porodična sloga za uspešnu viziju

Počeli biznis u garaži, a stigli do evropskog tržišta. Direktorka Jelena Čitaković ističe da je put do zavidnih poslovnih rezultata bio popločan odricanjima i brojnim problemima, pa je uspeh utoliko i vredniji.

Sloga u porodici garant je sreće i uspeha. A kada je posao u pitanju, dobro je poznato da porodične kompanije beleže najbolje rezultate. Takav je slučaj i sa firmom „ARPEL” koja je nastala kao plod ljubavi prema robotici. Jezgro ove kompanije čini porodica Čitaković – Dejan, inženjer elektrotehnike, Jelena, ekonomista i Ljubodrag inženjer građevine.

Sedište kompanije „ARPEL“ nalazi se u podnožju Avale, a tu je smeštena i kompletna proizvodnja. Tokom višegodišnjeg iskustva u oblasti industrijske automatizacije, „ARPEL” je svoje resurse usmerio ka proizvodnji CNC mašina. Do danas je proizvedeno preko 200 CNC mašina, koje trenutno rade na Kipru, u Belorusiji, Mađarskoj, Nemačkoj i zemljama bivše Jugoslavije.

Za svoje poslovne rezultate, kompanija „ARPEL” dobila je mnoga priznanja. Kao jedni od zapaženijih izlagača i jedini domaći proizvođač visokotehnološke opreme prisutan na Sajmu tehnike u Beogradu 2015. godine, osvojiili su prvu nagradu sajma – Grand Prix „KORAK U BUDUĆNOST“. Već naredne godine, Jelena Čitaković dobija nagradu Udruženja poslovnih žena Srbije za najevropskiju firmu 2016, a u martu ove godine „ARPEL” je učestvovao i na Međunarodnom ekonomskom forumu u Dubrovniku.

Zahvaljujući ovim priznanjima, mnogi su čuli za kompaniju „ARPEL”. Ali, da bi se do uspeha došlo bila su potrebna mnoga odricanja, tone prolivenog znoja. Savladavane su mnoge prepreke i daleko od toga da je sve bilo samo – med i mleko. Kada su počinjali svoj biznis, u jednoj garaži, od resursa su imali računar, ručnu bušilicu i brusilicu i – mnogo entuzijazma. A bilo je potrebno savladavati mnoge probleme, o čemu govori Jelena Čitaković, direktorka i vlasnica preduzeća:

-Kada smo počinjali,  uzeli smo “start-ap” kredit od Fonda za razvoj.  Aplicirali smo za tri miliona dinara, a odobren nam je svega jedan million. Da je dobijeno koliko smo tražili, verovatno bismo sada imali 3000 kvadrata poslovnog prostora i minimum 300 zaposlenih.

Po rečima naše sagovornice, u kompaniji „ARPEL“ imali su viziju gde žele da stignu, ali se nailazilo na mnoge prepreke tamo gde to nije moglo da se očekuje. Tako na primer, Ministarstvo građevine nije imalo sluha za probleme koji su se uz malo dobro volje trebali rešiti.

-Preduzetnike koči i nedostatak valjane komunikacije između državnih institucija koje su nadležne za probleme privrede. Ministarstvo građevine u koliziji je sa Ministarstvom privrede, među njima kao da i ne postoji saradnja!? Na sreću, Ministarstvo privrede Srbije, preko Fonda za razvoj pruža podršku preduzetništvu, pomaže privrednike, pa smo tako dobili i Subvenciju države za nabavku opreme i proširenje pogona, i, što je za mene najvažnije, zaposlili smo još petoro mladih ljudi, što rezultira povećanjem izvoza i BDP-a, od čega svi imaju koristi – ističe Jelena Čitaković.

Kada su u pitanju problemi koji tište preduzetnike na ovim prostorima, gospođa Čitaković apostrofira visoke namete, nemogućnost naplate potraživanja, nelojalnu konkurenciju (siva ekonomija), nepovoljne bankarske kredite, favorizovanje stranih u odnosu na domaće investitore… Poslovna klima je takva da je gotovo nemoguće planiranje i predviđanje. U medijima su problemi domaće privrede zanemareni, gotovo niko se time ozbiljnije ne bavi, pa ostaje utisak da su vredni preduzetnici nekako prepušteni sami sebi i da o njima niko ne vodi računa.

-Ako se i priča o investicijama, akcenat se stavlja na dovođenje stranih investitira. Da li ste čuli da je neko iz Vlasti doveo u neku emisiju na televiziji uspešnog domaćeg privrednika ili da se pisalo u štampi o tome? Ja se ne sećam. Hvala Vam što se interesujete za probleme na koje bar ovim putem možemo da ukažemo. I uspehe, naravno!

Gospođa Čitaković ipak ističe da postoje i oni koji imaju sluha za domaće privrednike

-Na sreću, ima i svetlih primera. Spomenula sam Ministarstvo privrede i njihov Fond za razvoj i podršku preduzetništvu, a takođe moram da kažem i da nam mnogo pomaže Udruženje poslovnih žena Srbije. Tu i ja, kao preduzetnica, dobijam ogromnu podršku, mada moja firma i nije „ženska“, jer u njoj preovlađuju muški kadrovi. Šteta je što država Srbija ne vodi mnogo računa o preduzetništvu koje, ubeđena sam, predstavlja budućnost ove zemlje bar kada je o privredi reč. Mnogim političarima puna su usta preduzetništva, spominjali su da je prošla godina – „godina preduzetništva“… Sve su to lepe reči, to zvuči prijatno, fino i privlačno ali najčešće ostaje samo mrtvo slovo na papiru. Jer, preduzetnici nemaju ni volje ni vremena da provode dane i mesece prikupljajući brdo dokumentacije za učešće na konkursu, koji, opet, zbog neadekvatne hipoteke bude neizvestan. Poznato je da u Srbiji žene nisu u većoj meri knjižni vlasnici nekretnina što samim tim preduzetnice stavlja u neravnopravan položaj, bar kada su krediti u pitanju. Dakle mnogo toga je nerešeno u zemlji Srbiji…! Sa jedne strane imate Ministarsvo privrede koje vam pomaže kroz Subvencije, a na drugoj strani vas birokratske procedure dovode do ludila. Ponekad mi se učini kao da je sve to tako namešteno!? Ekonomista sam, sa dugim stažom u privredi i znam kako bi trebalo i šta je dobro kada je preduzetnički duh u pitanju. Posebno ostanak mladih u Srbiji. Priznaćete, i na tome se veoma malo radi.

Kada smo 2015. izlagali na Sajmu tehnike u Beogradu, bili smo jedini proizvođači u Srbiji CNC mašina ovakvog tipa. Obilazeći razne štandove tih nekoliko dana, imala sam priliku da kontaktiram sa raznim izlagačima – sa Italijanima, Turcima… Moj sin dobro govori nemački pa smo razgovarali i sa izlagačima sa tog jezičkog područja gde i inače najviše poslujemo. Došli smo do saznanja da su to uglavnom preprodavci, dakle izlagači nečijeg tuđeg proizvoda, za razliku od nas koji smo bili direktni proizvođači i izlagači na Sajmu. Međutim, ono što je mene pogodilo u razgovoru sa jednim Italijanom (zastupao je firmu iz te zemlje), bilo je saznanje da naša država ne vodi računa o svojim preduzetnicima ni kada su u pitanju manifestacije poput ove, za razliku od nekih drugih zemalja. Italijan mi je, naime, rekao da njihova Vlada i država njima plaćaju troškove učešća na Sajmu. Čak su imali i popust (beneficije) od naše države, a za to vreme naši privrednici sami sve papreno plaćaju. Verovali ili ne, mene je učešće na Sajmu koštalo oko 5000 evra! Morali smo sami da štampamo i flajere i propagandni materijal, da i ne pričamo o štandu.

 A onda dođe neki od naših političara na Sajam, slika se i priča demagoške priče?

-Bio je prisutan gospodin Sertić, tadašnji Ministar privrede, koji je bio pun umilnih reči: „Dođite, obratite nam se, pomoći ćemo..“ A kako su pomogli, ilustrativno govori jedan primer koji bih vam ispričala. Moja firma je, naime, imala jedan veliki problem – problem legalizacije. Bili smo na prekretnici – još uvek smo živeli u Užicu, sinovi su završili fakultete i trebalo je odlučiti kako da se deluje dalje. Rešili smo da prodamo kuću u Užicu i preselimo se u Beograd. Stariji sin imao je ponudu da ode u inostranstvo, u njemu su prepoznali potencijal kao stručnjaka, ali sam ja želela da mi deca ostanu u svojoj zemlji da rade. Tako se desilo da smo svi zajedno okupljeni u porodičnoj kompaniji. Otac Bogosav, to jest moj suprug, metalurg po struci, odnedavno je u penziji i sada je savetnik za tehničku podršku u firmi.

Pitanje legalizacije koje sam spomenula odnosilo se na dobijanje dozvole za novi objekat kojeg smo namenili za proširivanje proizvodnje. Godine su prolazile, a ništa se na tom pitanju nije rešavalo. U međuvremenu primali smo sve više narudžbina pa smo morali da upošljavamo i nove radnike. Godinama smo odlazili u ulicu Kraljice Marije, u službu koja je nadležna za pitanja legalizacije. Ne znam ni sama kome se nismo obraćali, pisali smo dopise, mejlove… Mnogo nas je to koštalo i vremena i živaca. Skupili smo svu dokumentaciju koja je od nas bila tražena i – ništa. Setili smo se obećanja gospodina Sertića da samo treba njemu da se obratimo ako nam nešto treba i neće biti problema, ali – problema je bilo. Zbog nerešenog pitanja legalizacije, mašina koja vredi 50.000 evra stajala je napolju, prekrivena ceradom, ispred hale, jer unutra nije mogla da se smesti zbog nedostatka prostora. Mašine su bile neiskorišćene, a  grejs period za kredit je isticao…

Dva inženjera elektrotehnike, tek što su završili fakultete čekali su svoj posao, ali prostora za rad nije bilo na pomolu. Pisala sam Ministarki građevine mejl, slala slike kako zaposleni drže tastature od računara na kolenima. U projektnom birou radilo je osmoro zaposlenih a samo tri stola su mogla da se smeste u tom prostoru. Nikada nisam dobila odgovor. Iz Udruženja poslovnih žena su činili sve da se zakonskim putem reši gorući problem legalizacije…i njihov glas je ostao bez odjeka!

Da li je problem sa legalizacijom još uvek aktuelan?

-Da, ali na način o kome ne bih želela da pričam.

 I pored svih peripetija, kompanija „Arpel“ uspela je da se pozicionira, dokaže u svom delokrugu poslovanja, o čemu govori i podatak da ste ove godine pozvani da učestvujete i na Međunarodnom ekonomski forumu „PERSPEKTIVE” u Dubrovniku – V Regionalni samit preduzetnika srednje i jugoistočne Evrope „300 NAJBOLJIH“?

– To je za nas bilo jedno novo iskustvo. Skupili su se preduzetnici iz regiona. Preduzetnice, članice Udruženja poslovnih žena Srbije, Anja Ivana Milić („Arhi.Pro“), Biljana Trifunović („IFA“), Marija Ignjatović („Novitas Consult“), Svetlana Miljković („Sweet home“), Mina Rakićević („Delikos“) i ja dobile smo priznanja „Stvaratelji za stoljeća“ za 2017. godinu, za doprinos razvoju preduzetništva u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. To je bilo priznanje ne samo nama, nego i preduzetništvu u Srbiji i ja se nadam da će i pored problema na koje nailazimo svanuti lepši dani za privrednike u našoj zemlji – zaključila je Jelena Čitaković u razgovoru za „Net Magazin“.

Izvor: Net Magazin