office@poslovnezene.org.rs
+381 11 6776 801

Dovela je svet na Goliju

Milijana Šekler (64) oživelaje svoje Rudno na Goliji! U njeno etno-domaćinstvo „Šekler“ dolaze gosti iz Francuske, Rusije, sa Novog Zelanda, iz Južne Koreje…

U mom domaćinstvu ja sam i direktor, i čistačica, i turistički vodič, počinje svoju priču Milijana. U selu Rudno, na visoravni izmedu Radočela i Golije, nebu pod oblake, tamo gde vreme kao da je stalo, ona sa suprugom, dva sina i njihovim porodicama vodi restoran „Beli bagrem“ i etno-domaćinstvo „Sekler“.

Milijana je rođena u obližnjem zaseoku Kamenska, gde je završila osnovnu školu.
– Onda mojoj mami neke žene kažu: „Nisi valjda luda da daš dete od kuće, ženska se deca ne odvajaju od kuće.“ I tako ja ostanem, a dva brata odu dalje u školu – seća se.

Kad je imala 18 godina, upoznala je Bogoljuba (65). Igrala je u folkloru, a on je, po visini, zapao da igra do nje. Ubrzo se rodila ljubav. Od 1969. žive u razumevanju i slozi, a tako su vaspitavali i sinove Borisa (40) i Dragoljuba (36). Njih je odmalena naučila da operu sudove, da počiste, kasnije i da skuvaju kao ona.

Priseća se kako je izgledao njen put do onoga što ima danas – dever i muž na poslu, a ona u polju i oko kuće. Bilo joj je žao starog svekra, pa je kosila, žela, sekla drva. Išla je i u nadnicu, tkala, štrikala odelca za decu.
– Bogoljub je video da su to za mene mnogo teški poslovi i onda me je 1990. nagovorio da otvorimo restoran. Ja sam htela prodavnicu, a on kafanu. Kaže: „Ženo luda, gde se pije i jede, to ne propada.“ I tako smo počeli.

UGOSTILA SAM TOLSTOJEVU UNUKU

Milijana se kao odlična kuvarica brzo pročula. Vremenom je gazdinstvo raslo. Pre deset godina napravili su prvu brvnaru, potom još dve. Planiraju na proleće još toliko. Uglavnom su rezervisani mesecima unapred, a gosti se vraćaju i po triput godišnje. Pričaju da ih najviše privlači to što su Šeklerovi toliko prirodni, a u poslu cela porodica funkcioniše kao jedan. Dovoljno je samo da se pogledaju i zna se ko šta treba da radi.

Milijani se dešavalo da spoji dva dana na nogama i da ne spava ni tren. Kaže, neko sprema slavu po nekoliko dana, njoj je tako svaki dan. Ugostila je ljude iz svih krajeva sveta, iz južne Koreje, Australije, Francuske, Rusije, sa Novog Zelanda. Ne zna jezik, ali priča sa njima i rukama i nogama.

Svojevremeno je njen gost bila i Svetlana Tolstoj, potomak ruskog pisca. Jeste ponosna, pokazuje zajedničku fotografiju, ali ponavljada joj je svaki gost podjednako drag. U vreme kad naša sela umiru Milijana živi za svoje Rudno.
– I komšije vole jer vide da ja radim iz iskrene ljubavi. Kad su nam svi ležajevi puni, a ljudi stalno zovu, uvek preporučim nekog i tako, uz moje, izdam i po deset tuđih kuća. Sve su žene čiste, pedantne – hvali ih. Rudno, kao vazdušna banja na 1.100 metara, nalazi se između dve svetinje, manastira Gradac i Studenica, ali nema puta od Studenice do Rudna. Ona nagovara komšije da krenu njenim stopama. Mnogi nemaju sredstva.
– Treba zadržati narod, ja ne izvozim ljude, ja ih uvozim. Bilo bi jače selo da nas ima još.

POZNATA SAM PO UŠTIPCIMA I PALAČINKAMA OD HELJDE

Kad su popunjeni svi kapaciteti, Milijana ustaje u četiri ujutru, priprema doručak, odmah potom sprema ručak.
– Malo spavaš, malo poraniš, malo omrkneš i sve se stiže. Gajimo i svinje i kokoške, sve je domaće. Teletinu kupujemo, ali od rođaka, ovdašnjih ljudi, znam šta je jelo to tele – priča.

Svaki put kad ode do bašte da ubere luk ili peršun, ona malo čupne travu, uvek se usput nešto radi. Žito meIju na potočari, sve kuva na „smederevcu“. Ono što jede njena porodica jedu i gosti.

Milijana je poznata po svom hlebu, uštipcima, palačinkama od heljde. Pre tri godine u Novom Sadu je organizovan projekat da se zaštite srpska jela. Pozvali su je među 30 šefova kuhinja, jedino ona baka među njima, pa su nedelju dana spremali i izlagali svakakve đakonije.
– Poslednjeg dana zvali su me: „Golija, Golija, morate da pripremite poseban švedski sto, sve od heljde, za pola sata stižu sa televizije.“ A koliko mi samo treba hleb da umesim! Kažem sebi, brže, Milijana, pa zamesuj uštipke od heljde, kačamak od heljde, hleb. Ponela sira, kajmaka, pršute jedne, druge.

ZNAM SVA SRPSKA ZABORAVUENA JELA

Ima nekoliko sertifikata za kuvanje i kod nas i u inostranstvu, a prošle godine dokazala se i u jednom neobičnom takmičenju. Pod okriljem nevladinih organizačija desetak žena sa Golije okušalo se u preživljavanju. Spremale su hranu od onoga što su nalazile u prirodi. Mesile su hleb od zelenih trava, za slatkiš su brale cvet od dateline ili od tikve.
– Ima cvetova koji su jalovci, nismo htele da ljudima po selu upropastimo plod duleka, pa smo njih pohovale sa jajetom i šećercem. To je milina – priča.

Pravile su stara srpska, zaboravljena jela, slatki bungur i onaj slani, sa rebarcima. Letos je tu, u svom Rudnu, organizovala poselo „Kraljevačko nebo – pogled sa orlovog gnezda“. Žene su plele, prele vunu na preslicama, muški su govorili zdravice, pevalo se, a njoj je, kako kaže, najdraže bilo kad se začulo: „Gledali smo sa Golije selo Rudno, lepo li je“.

Milijana retko ide od kuće, ali krajem godine je morala u Beograd jer joj je Udruženje poslovnih žena Srbije dodelilo nagradu „Cvet uspeha za ženu-zmaja“ za razvoj preduzetništva u ruralnoj sredini. A kad je trebalo i da se javno zahvali onima koji su je predložili, zbunila se malo od tolikog sveta.
– Kažem, kako beše, a ono se sve čuje na mikrofon. E onda mi je došlo: „Hvala mojoj desetočlanoj porodici. Oni su moje dve produžene ruke, moja krila.“«

Izvor: Blic Žena
Autor: Nevena Dimitrijević